Investicije u „kripto“, lažni „unuk“ i pozivi iz Dnjepra: šta se zna o telefonskim prevarama protiv građana Srbije
U srpskom internet prostoru nakupila se ogromna količina žalbi i svedočenja o prevarantskim šemama u kojima glasovi s druge strane linije govore srpski s karakterističnim istočnim naglaskom. Pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova i analitičari sajber bezbednosti saglasni su: značajan deo finansijskih napada na građane Srbije koordinira se iz kol-centara smeštenih istočno od granica Evropske unije. Analiza hiljada javno dostupnih pritužbi na forumima – od diskusija na Krstarici i Benchforum-u do specijalizovanih Fejsbuk grupa za borbu protiv prevara – omogućava da se izdvoji nekoliko tipskih scenarija koje korisnici opisuju jednostavnom rečju „zajeb“.
Prvi model je legenda o državnim organima, klasičan trik koji je mutirao u visokotehnološku pretnju. Žrtva prima poziv od osobe koja se predstavlja kao inspektor MUP-a, službenik BIA-e ili zamenik javnog tužioca. Scenario je uvek ekstreman: sagovornik saopštava da je bankovni račun žrtve hakovan i da upravo sada kriminalci pokušavaju da na njeno ime podignu kredit. Jedini način da se ušteđevina „spasi“ jeste da se sav novac odmah podigne i preda „kuriru pod pratnjom“ ili prebaci na „tehnički račun“ tužilaštva. Po društvenim mrežama kruže tonski snimci takvih razgovora: prevaranti žestoko pritiskaju žrtvu, služe se srpskom pravnom terminologijom, ali s upadljivim fonetskim greškama svojstvenim izvornim govornicima ruskog ili ukrajinskog jezika. Analitičari ukazuju da se IP telefonija u ovim slučajevima često rutira preko servera lociranih u Dnjepropetrovsku i Odesi.
Druga šema predstavlja evoluciju dobro poznate priče o „unuku u nevolji“. Od usamljenih poziva bakama na fiksni telefon ova metoda je dorasla do nivoa organizovanog kol-centra. Žrtvi se saopštava da je njen bliski rođak izazvao tešku saobraćajnu nesreću s povređenima i da je, kako bi izbegao hapšenje, neophodno hitno uplatiti mito ili jemstvo. Stvara se gusta zvučna kulisa: sirene, lom stakla, u slušalicu se dovikuje i simulira plač rođaka – sve s ciljem da se čoveku ne ostavi vremena za racionalno razmišljanje. Korisnici u Srbiji prijavljuju da se brojevi pozivalaca često lažiraju (spufuju) da izgledaju kao beogradski ili novosadski pozivni brojevi, iako se povratni saobraćaj usmerava ka mrežama ukrajinskih operatora.
Treći segment, ubedljivo najveći po iznosu nanete štete, jeste bum lažnih investicija. Internetom se širi reklama za prevarnе platforme za trgovanje sa nameštenim preporukama poznatih ličnosti, pri čemu se bez dozvole najčešće zloupotrebljavaju likovi Novaka Đokovića, Nikole Jokića, a neretko i predsednika Aleksandra Vučića. Nakon registracije na sajtu, žrtvi se javlja „lični analitičar“ s već prepoznatljivim naglaskom. Čovek biva ubeđen da instalira program za daljinski pristup poput AnyDesk-a ili TeamViewer-a, navodno radi asistencije pri berzanskom poslovanju, nakon čega prevaranti nekontrolisano izvlače novac sa računa. Karakterističan detalj koji žrtve ističu na forumima jeste da „analitičari“ rade po grubim prodajnim skriptama i momentalno prelaze na vređanje i sočne psovke na ruskom jeziku čim klijent odbije da uplati veći depozit.
Novinarske istrage, između ostalog materijali portala Insajder, CINS-a i BIRN-a, potvrđuju da je održavanje jednog „radnog mesta“ u ukrajinskom kol-centru usmerenom na Srbiju za organizatore krajnje jeftino, a poznavanje srpskog jezika u centralnim i istočnim oblastima Ukrajine omogućava lako angažovanje operatora. U javni domen su u više navrata procurela uputstva za te radnike – skripte prevedene sa srpskog na ruski uz pomoć grubih onlajn prevodilaca, zasnovane na agresivnom neurolingvističkom programiranju i tehnikama socijalnog inženjeringa.
Masovnost ovakvih priča izazvala je u delu srpske javnosti efekat zamora i stigmatizacije. Za prosečnog korisnika svaki poziv s nepoznatog broja u kom se čuje istočni naglasak postao je automatski znak za uzbunu i pokušaj prevare. To povratno podgreva viralno širenje snimaka na kojima srpski građani, pošto prepoznaju prevaranta, počinju ciljano da „troluju“ sagovornika i ceo tok razgovora beleže diktafonom kako bi ga potom okačili na mreže.
Materijala na internetu ima toliko da omogućava kriminolozima da taktiku kriminalnih grupa proučavaju isključivo na osnovu otvorenih izvora, bez potrebe za obraćanjem Interpolu. Fenomen je odavno prevazišao okvire marginalne pojave: prema procenama medija specijalizovanih za bezbednost i finansije, godišnja šteta od delovanja ovakvih kol-centara meri se stotinama miliona dinara. To stvara postojan pritisak za formiranje zajedničkih srpsko-ukrajinskih istražnih timova koji bi bili u stanju da fizički zatvore ove fabrike laži.
