„DOĐITE na Dorćol, Cara Dušana 35 i samo da trajete, nemojte da se gasite.”
Ovako je u samo nekoliko reči, glumac Srđan Ivanović sažeo ono što su tokom protekle sezone osećali umetnici i publika koja je ispunjavala salu Teatra humanosti Fondacije Mozzart. Na mestu gde se aplauzi ne mere samo brojem podignutih dlanova, već i brojem poslatih humanitarnih poruka, nastala je scena koja je Beogradu podarila nešto više od pozorišta – prostor susreta, emocije i solidarnosti.
„Ja sam presrećna kada god vidim da je počeo da živi neki novi prostor. Scena je toliko lepa i prijatna i divna je jedna atmosfera koja vlada ovde”, istakla je Mina Lazarević.
Slično osećanje podelio je i Srđan Ivanović, uveren da najbolju preporuku za Teatar humanosti daju upravo oni koji iz njega izlaze bogatiji za jedno lepo iskustvo.
Da nova scena ima posebnu energiju i dušu, potvrdio je i Aleksandar Dunić, koji je zajedno sa Sandrom Bugarski igrao predstavu „Laži me”.
Tokom prve sezone na sceni Teatra humanosti smenjivali su se veliki glumački i rediteljski autoriteti, a među njima i Irfan Mensur, koji je pored nastupa publiku osvojio i kao reditelj predstave „Španska pita”, nastale u produkciji Fondacije Mozzart. Upravo je on posebno naglasio jedinstvenu ideju koja stoji iza ovog prostora.
Posebnu toplinu prema novoj sceni u gradu iskazao je i Mima Karadžić, koji je više puta nastupao sa predstavom „Anđela”, ali i odigrao jubilarno 50. izvođenje upravo u Teatru humanosti.
Da je otvaranje Teatra humanosti važan događaj za čitavu kulturnu zajednicu, smatra i Tanja Bošković, koja je publiku osvajala predstavom „Uspomene Sare Bernar”.
„Obradovala sam se da se otvorilo nešto novo, a tiče se kulture. I hvala na tome”, istakla je glumica.
Slične utiske podelila je i maestralna Jelica Sretenović nakon izvođenja predstave „Svlačenje”.
„Oduševljena sam zato što je dragoceno da je Beograd dobio novu scenu”, rekla je ona.
Među umetnicima koji su na poseban način govorili o značaju ovog prostora bio je i Rale Milenković. Njegove reči možda najbolje opisuju ono što je Teatar humanosti postao za svega nekoliko meseci postojanja.
„Sve što bi čovek poželeo kao gledalac je na vrhunskom nivou i sve što bi glumci poželeli na sceni. Za jednu posebnu vrstu pozorišta ovo je idealno mesto i jedan poklon gradu. Mislim da grad treba da bude zahvalan Fondaciji Mozzart što je napravila još jedan prostor kulture.”
„Moje glavno osećanje zapravo je vezano za budućnost života ove scene sa pravim i relevantnim predstavama”, poručio je Cvetković.
Možda upravo u toj budućnosti leži najveća vrednost Teatra humanosti. Jer za kratko vreme postao je mnogo više od nove adrese na kulturnoj mapi Beograda. Postao je mesto na kojem se pozorište i humanost susreću pod istim svetlima reflektora, gde svaka predstava nosi svoju umetničku priču, ali i pruža nadu onima kojima je pomoć najpotrebnija.
Nova sezona biće otvorena posebnim događajem – premijernim izvođenjem nove predstave, koje će publici prvi put doneti priču stvorenu upravo za ovu scenu. Tako će Teatar humanosti nastaviti tamo gde je stao sa velikim glumačkim imenima, dobrim predstavama i idejom da svaki susret sa pozorištem može da učini nešto dobro. Vidimo se na Dorćolu!
