RATKO Dražević je bio jedini čovek koji baš nikad ni najmanje na mene nije povisio ton. Moju povremenu plahovitost ili nervozu rastvarao je osmehom i blagošću kao so u vodi. Sve one strašne priče iz njegove mladosti, iz rata, koje su teško dopirale do mene, nisam nikako mogla da povežem sa Ratkom.
Umeo je da uživa u lepom, da se divi prirodi. Nije voleo more, već planinu i visove, naročito Kopaonik, gde smo ponekad odlazili. Tada je istinski uživao. Vukli su ga njegov kraj Raška i rođaci, među kojima sam se i ja osećala kao u svojoj porodici. Svi su bili topli i pažljivi prema meni. Voleli su me. Od svih porodica meni bliskih, Draževiće sam najviše volela. (…)
„Ti si bila oličenje, esencija, svega onoga što je on voleo u jednoj ženi”, govorila mi je često Ratkova sestričina, poznata slikarka Biljana Vilimon. „Mnogo te voli, lud je za tobom”, govorila mi je njegova sestra Stana, dok je zabrinuto mahala glavom. Ratko je bio jedini čovek koji me nikada, ni u jednoj prilici nije zamarao ljubomorom. Čak i kada se ona u njemu budila kao iznenada probuđeni mačor koji hoće da skoči, umeo je da je savlada i prikrije.
Činilo ga je ponosnim kada bi mi se drugi divili, i umeo je za to, stilom velikog kavaljera, da mi pruži bezbroj sjajnih prilika. Imao je sa mnom velike planove i ogromne ambicije. Bio je ubeđen da sam rođena da budem zvezda, ma koliko ta reč danas delovala apsurdno. Govorio je da nosim sve atribute koji su potrebni za to, a pre svega snažan magnetizam i harizmu, što su mu često i stranci govorili posle susreta sa mnom. ( … ).
Ratko je bio opasan čovek sa zadivljujućim samopouzdanjem. Njegova eruptivna snaga bila je fascinantna. Pričalo se o njegovoj besprimernoj hrabrosti. Ljudi su mu se divili ili mu zavideli. Mnogi su ga se plašili, a poneki i mrzeli. Žene su ga obožavale. Jurile su ga i bile spremne sve da učine za njega. Neke su čak pokušavale i život sebi da oduzmu zbog neuzvraćene ljubavi. Najlepše žene prolazile su kroz njegov život, ne dočekavši ni da se osveste posle prvog šoka pred tim čudom od čoveka, a on je već bio daleko, i sa strašću pomahnitale opsesivne mužjačke moći bacao bi se svom silinom na sledeću. Sve su one bile srećne da budu bar u njegovom društvu. A on se prema svakoj ponašao kavaljerski…
ZA VREME rata 1941, Ratko je bio u partizanima. Angažovan najviše u Raškoj oblasti oko Kopaonika, Kraljeva, Čačka. Znao je, kažu, za vreme okupacije da dođe u Brus i Kruševac i usred bela dana bane u kafanu i sedne nasuprot četnicima i žandarima, bez ikakvog straha. Često su se prepričavale anegdote iz tih vremena Ratkovog vojevanja.
Borio se za svetu stvar
RATKO Dražević je bio i ostao ateista i nije umeo da se pokaje, ali je bar znao da prizna da je postao svestan ludila, koje ih je teralo u obračune sa ideološkim protivnicima. Opijen novom verom koja je bila surogat hrišćanstva, borio se za "svetu stvar", verujući da se bori za pravedniji svet.
Ratko preda mnom nikada nije želeo da priča o svojoj prošlosti. Prvi put sam nešto o tome čula od Mihiza, kad mi je jednom, poverljivo i sa gorčinom prošaputao: „Ruke su im krvave do lakata.” O svemu tome Ratko je progovorio glasnije posle misteriozne Krcunove smrti, kao da je tek tada potpuno shvatio sav užas ideološkog slepila i razornog opijuma vlasti. Postao je svestan užasnih grehova koje je i sam počinio u mladosti kao partizan, spreman da uprkos svim opasnostima koje su mu pretile, otkrije i razobliči veliku zabludu jedne utopije, čiji je ostrašćeni svedok-pripovedač i hrabri ratnik bio i sam.
Iako sam ja danas ubeđeni monarhista – mada sam protivnik svakog ideološkog slepila – tada sam, međutim, bila veoma mlada, još uvek studentkinja, ideološki slepa i bez stvarnog opredeljenja; bila sam zainteresovana jedino za umetnost. Tako je došlo do toga da sam se zaljubila u jednog bivšeg partizana, neustrašivog Titovog kontraobaveštajca, koji je uspeo da ispliva iz krvave marksističko-lenjinističke magle…
U TO VREME ja ništa nisam znala o Ratkovoj biografiji, slušala sam samo priče o moćnom direktoru „Avala filma”, od koga je on šezdesetih godina stvorio najveći filmski centar u Evropi. Svetska štampa je o njemu pisala sa divljenjem kao o novom Samjuelu Goldvinu koji hara Evropom. Beograd je tada postao svet, po njegovim ulicama su šetale najveće svetske zvezde poput Entonija Kvina, Orsona Velsa, Omara Šarifa, Romana Polanskog, Alena Delona i drugih.
Najveći američki filmovi i veliki spektakli uglavnom su se tada orijentisali na Beograd. Posle ,,Dugih brodova” usledili su „Džingis Kan”, „Marko Polo”, „Čuvari zamka”, nekoliko filmova godišnje snimano je o Vinetuu po romanima Karla Maja – to su bili prvi evropski vesterni. Beograd je postao Holivud u koji su svakodnevno avionima dolazili bogati biznismeni i filmadžije iz celog sveta, razni belosvetski hohštapleri i mangupi koji se uvek šlepaju uz veliku produkciju. Ratko je tada sarađivao sa čuvenim francuskim producentom Raulom Levijem, koji je lansirao Brižit Bardo.
Kako su troškovi oko „Marka Pola” rasli neplanski, Ratkov pariski advokat, a kasnije francuski ministar pravosuđa, Robert Badinter, javio je Ratku kako je Raul Levi ukrao kopiju „Marka Pola” iz pariske laboratorije i pokušao da je spali na mostu na Seni. Posle nekoliko godina film je ipak prodat "Metro Goldvin Majeru", a Raul Levi je izvršio samoubistvo.
SUTRA: IZAZIVANjE SUDBINE U KLUBU KNjIŽEVNIKA
