DOK se Ratko Dražević na svetskom nivou bavio filmskom produkcijom, ja sam kao student Akademije uporno pokušavala da dođem do neke uloge u „Avala filmu”.
Trinaest puta sam pozivana na razna probna snimanja i svaki put bih bila odbijena, sa istim obrazloženjem: „Šteta, tako je talentovana, ali je nefotogenična”. U stvari, oni su, iz meni neshvatljivih razloga, uporno pokušavali od mene da naprave plavušu.
Bezbroj puta su me farbali u plavo, pa bi mi ponekad svu kosu izgoreli, toliko da mi je otpadala u veli- kim pramenovima, jer su za jedan dan pokušavali da je izblede. Zato sam jedno vreme nosila turbane, koji su zbog toga tada i ušli u modu. Čupali su mi obrve, tenirali tamnim tenom, loše osvetljavali, i kad me svu tako unakaze, onda me snimaju.
Često su tražili i da me slikaju nagu, što sam uvek odbijala. Tako sam na probnom snimanju kod Žike Mitrovića napravila skandal i rekla: „Ako su vam potrebne striptizete, što ne idete u ’Lotos bar’. Što dovodite nas glumice sa Akademije?”
U to vreme Ratko je sa nekim glumcima sklopio holivudske ugovore. Sa Milenom Dravić, Bebom Lončar, Mijom Aleksićem i Miodragom Petrovićem Čkaljom. Potpisani su ugovori po kojima se „Avala” obavezuje da im obezbedi dve uloge godišnje. Ja, iako sam uvažavala svoje kolege, bila sam ubeđena da je to nepravedno. Kako to, pitala sam se, da oni unapred imaju obezbeđene uloge u scenarijima koji još nisu ni napisani, a mene maltretiraju od jednog do drugog probnog snimanja, da bih na kraju, uvek ostala bez uloge koja je već unapred bila rezervisana za nekoga. Bila sam ljuta, očajavala sam…
Pobeda pripada hrabrima koji se nikada ne predaju, ponavljala sam bezbroj puta i tako sebi dizala moral. Jedva sam čekala da negde sretnem tog Ratka i da mu saspem u lice sav svoj osećaj ogromne nepravde koji me je tištio i mučio. Pa ipak, nikad nisam htela da mu zakucam na vrata kancelarije na koja su prosto navaljivale razne starlete i devojke željne uspeha po svaku cenu.
Tajna zakletva
RATKO Dražević i ja smo znali da se smejemo, da se zacenjujemo od smeha, pa da onda jedva dođemo do daha. Kad god poželim, čujem i danas taj mukli glas koji se guši od viška emocija kada mi ponavlja šapatom: „Malo moje…” – reč srednjeg roda, kao da izgovara „jagnješce”. Njegova rečitost skrivala se u vrelini misli za koje sam naslućivala da odaju tajnu zakletvu.
RATKA sam srela u Klubu književnika, koji je za mene postao sudbinsko mesto. Tu me je pre nekoliko godina Vuk Vučo zaprosio. Tada je još bio na odsluženju vojnog roka i tih dana je trebalo da se vrati. Sedela sam sa kolegama i upravnicom Ateljea 212 Mirom Trailović. Nekoliko stolova dalje od nas, sedeo je režiser Bata Konjović, kod koga sam igrala u jednoj drami za televiziju, a do njega je bio visok, markantan muškarac, koji se široko i zarazno smejao, a za koga mi je Mira rekla da je to taj famozni Ratko Dražević, direktor „Avala filma”.
„Ovo ti je dobra prilika da se upoznaš sa njim. Idi, ispričaj mu šta ti se dešava na probnim snimanjima. Pitaj ga otvoreno zašto te nikako ne angažuju.”
Ja ohrabrena Mirinim rečima, energično ustanem i priđem njihovom stolu. Prvo se pozdravim sa Batom Konjovićem, koji se jako obradovao što me vidi. On me predstavi Ratku i ja mu onako stojeći, dok sam mu pružala ruku tresnem u lice drsko: „A vi ste taj čuveni švaler zbog koga mene trinaest puta odbijaju na probnim snimanjima u ’Avala filmu’”. On bi malo zatečen. Nasmeja se, izmičući stolicu da sednem, a Bata ubaci: „Ona je žestoka, Ratko, prava je vučica. Drčna ko svi talentovani glumci.”
„Šta mi vredi”, rekoh ja, „što sam talentovana, kad mi ovaj Dražević ne dozvoljava da igram. Ima on svoje favoritkinje.” Ratko se pomalo nervozno osmehuje, nudi mi piće, što ja odbijam, i žestoko nastavljam: „Zar vi, Draževiću, stvarno mislite da smo mi svi ludi i slepi i da ne znamo kako se uloge dele u vašoj kancelariji?” Nisam mu dozvolila da dođe do reči, samo sam sipala svoj bes, sva rumena u licu. Čekala sam već dugo ovakvu priliku. „Zašto vaši ljudi hoće da me unize? Traže od mene da se svlačim pa da me golu slikaju. Oterala sam ih dođavola. Šta vi u ’Avali’ zamišljate? Ko ste vi uopšte? Nije vam ’Avala’ dedovina pa da se tako bahato ponašate. Valjda i mi glumci imamo svoje dostojanstvo.”
Čim sam ja svu bujicu besa izlila na Ratka, bilo mi je lakše. Pristala sam da popijem kafu, a gledajući preko šolje počela sam da zapažam da je taj čovek, taj Ratko, zaista sasvim posebna i izuzetno jaka ličnost. Imao je krupne i crne oči u čiju su tamu utonule sjajne zenice, kakve imaju samo vukovi. Naslutila sam da su te oči znale da izazovu ledenu stravu, da preseku krv u žilama, a opet, na momente, gledale su me toplo, kroz modru maglu, sa nekom blagom, dubokom setom. Šta li je to video u meni što je isteralo kurjaka iz njegovog pogleda. Između metalnog bleska očiju i širokog osmeha čednog deteta, postojao je upadljiv nesklad, iz koga se mogla naslutiti sva složenost njegove izuzetne ličnosti i njegovog srca, koje je bilo okrutno, ali koje je ipak umelo da pretače san u javu.
Priča o Ratku i meni slična je legendi o Pigmalionu, velikom umetniku sa Kipra, koji se zaljubio u lik žene koji je napravio od bleštavo bele slonovače, a onda ga je Afrodita oživela. Sreli smo se posle njegovih nebrojenih telesnih ljubavi sa najlepšim ženama koje ipak nisu uspevale da smire njegovo uzavrelo srce, razapeto između braka, koji mu nije pružao smirenje, i vrelih strasti vanbračnih izleta. Te lepotice uzimao je silovito, i pre nego što su one uspevale da se osveste, već je bio daleko.
Bio je to čovek izuzetan u svemu, snažne individualnosti, besprimerne hrabrosti i nepresušne energije koja je kao oluja zahvatala sve koji su ga okruživali. Žene su ga volele i često za njim patile, a neke su pokušavale sebi i život da oduzmu. Muškarci su mu se divili i zavideli mu. Bio je to visok, markantan čovek, uvek elegantno odeven, izrazito muških crta koje se danas sve ređe viđaju kod ljudi. Gusta tamna kosa lepršala je kao griva na njegovoj glavi, a u očima mogla se naslutiti izvesna tuga.
SUTRA: JEDINA BELA ŽENA SA GLASOM CRNKINjE
