U Tršiću, na letnjoj pozornici, seedištu saborišta, kraj Žeravije, nedaleko od Vukove spomen kuće, održana je završna svečanost 93. Vukovog sabora, najveće i najstarije kulturne manifestacije kod Srba, čiji su se programi smenjivali sedam dana u Loznici, Tršiću i Tronoši.
Svečanost je, po tradiciji, počela podizanjem saborski zastave, Himnom Vuku, Stevana Mokranjca i pozdravom rečju domaćina, gradonačelnice Loznice, Dragane Lukić.
– Radosna je i puna časti prilika da, u Vukovom kraju, pred Vukovim narodom, s jedinstvenom knjigom, Vukovom, u rukama, kažem reč u slavu i čast najuglednije ličnosti naše novije istorije, kojoj, u oblasti narodnog života, niko nije ravan – a on samo liči jedino na sebe samog – rekao je saborski besednik profesor dr Selimir Radulović, književnik i upravnik Biblioteke Matice srpske. – U misli ovog Jadranina iz Tršića, od starine Drobnjaka iz Petnjice, kako pre šest desetleća, beleži Predsednik Matice srpske, književni istoričar Mladen Leskovac, na stotu godišnjicu njegove smrti, mireć (iznova, već pomirene) dve Matice, Maticu srpsku i Vukovu Maticu, nema ni pedalj mesta za lažnu naivnost i sentimentalizam epohe u kojoj je duhovno stasavao. I nastavlja – njega su rodili ustanci i bune, a ne knjige i doktrine. Stoga je do srži nov i do srži svoj, a reč njegova, svaka, sveža i živa, kao da je tek jutros zamišljena.
Vrh autorovog razmišljanja o našem srpskom junaku nedri iz dečje strane dnevnog lista, iz tog vremena, gde se, u kraćem zapisu, autora-devojčice, imenuje, prostim rečima, celina Vukovog dela – da nas je naučio da govorimo kao narod, da je utvrdio pravilo piši kao što govoriš, da je sabrao naše narodne pesme i sve one lepe pripovetke koje volimo da slušamo, dodajući još dva, prosta, retka – on nas je obavezao da volimo svoj narod i otac je naše novije književnosti. Za razliku od šišatovačke harfe, njegovog prijatelja, pesnika Lukijana Mušickog, koji je sanjao da potajno radi, kako bi se ujedanput pojavio srpskom rodu, kod Vuka, koji se rodio kondenzovan kao zemlja, ništa nije bilo ujedanput, ni iznenada, ni nepripremljeno.
On je radio, pisao, beležio, sakupljao, dan-noć, jer je to jedini način da se blagorodno osveti neprijateljima – i sve ih posrami. Stoga niko nije tako zahvatio celinu srpskog bića (jezičkog, kulturnog, istorijskog, političkog), pa je, u pismu knezu Milošu, predočavao da ista prava pripadaju i knezu i seljaku, tražeć pravo i pravdu za one koji su narodno biće, koji su krv, koji znače grudu, običaj i jezik. I s razlogom mu je Mušicki, u prepisci, predočio da će se, ne samo za njegovom glavom, već i za nogama drvenim, nakon smrti, jagmiti muzeumi srpski.
Profesor Radulović je, sa sa borske govornice poručio potom:
