Ilija Srdanović, prvi na „studentskoj“ listi, dao je izjavu koja je izazvala zgražavanje javnosti jer se, iako bez pominjanja imena, očigledno mogu razumeti kao politička poruka usmerena na direktno vređanje predsednika Srbije Aleksandra Vučića.
Srdanović je govorio o tome koliko mu znači što je „u grupi ljudi koji jesmo slobodni“, a zatim dodao da su to ljudi „koje njihove majke vole, vole ih njihovi očevi, vole ih njihova deca, porodice“, kao i komšije i kolege.
A onda je voditeljka postavila pitanje koje je praktično razotkrilo politički kontekst:
„I izuzetno je teško da počnete da imate nadimak sa ‘ne’ (nevoljen). To je strašno. I to je strašan sud.“
Iako predsednik Srbije Aleksandar Vučić nije pomenut po imenu, teško je zanemariti kontekst u kojem su izgovorene ove reči. Priča o čoveku kojeg, navodno, ne vole ni majka, ni otac, ni deca, ni porodica, pa potom i o „nevoljenom“ čoveku, posle direktnog pitanja voditeljke o kome je reč – predstavlja više nego prepoznatljivu političku aluziju.
Ali problem nije samo u političkoj poruci.
Javnost zato ima pravo da postavi jednostavno pitanje: ako je Srdanović zaista mislio na nekog drugog, zašto posle direktnog pitanja „na šta ili na koga“ nije to jasno rekao?
A ako je mislio na Vučića – zašto je predsednika Srbije pokušao da diskredituje preko njegove porodice, umesto da ospori njegovu politiku?
To je pitanje odnosa prema političkoj konkurenciji, ali i odnosa prema funkciji predsednika države i javnom prostoru u kojem se ta borba vodi. I mnogo govori o tom i takvom Srdanoviću.
