U VREME Ratka Draževića snimljen je sada već legendarni film Saše Petrovića „Skupljači perja”, sa kojim smo dobili prvu nagradu u Kanu, što je bio prvi veliki uspeh jugoslovenskog filma u svetu.
Taj je film oduševio publiku širom sveta, kao i tadašnji žiri u Kanu, kojim je predsedavala velika zvezda Širli Meklejn. Ratko je smatrao da zbog nacionalnih interesa taj uspeh treba da se proslavi u Kanu na visokom nivou. Zakupio je jednu veliku baštu na obali mora, svu u palmama i girlandama i specijalno za tu priliku naručio je da stigne kamion sa prikolicom iz Beograda prepun naših specijaliteta – pršute, sira, kajmaka, pečenja, vina i rakije.
Doveden je i tamburaški orkestar Janike Balaša, i uz prisustvo velikog broja kamera i foto-reportera, ja sam uglednim gostima, među kojima su bile najveće zvezde tada prisutne u Kanu, pevala pesme iz „Skupljača perja”, što je izazvalo ogromno oduševljenje. Ugledni gosti svih nacija kao da su poludeli. Lomili su i kršili sve što je pred njima stajalo. Ja sam u oduševljenju i u žaru zbacila svoje srebrne sandale i zaigrala po debelom sloju srče, a da mi, iako igram po staklu, nijedna kap krvi nije potekla. O tom se prijemu i danas u Kanu priča.
Svetska štampa je bila prepuna članaka koji su izražavali oduševljenje filmom Saše Petrovića, a pisali su i o glumcima koji su u njemu učestvovali. Velike simpatije izazvao je Bekim Fehmiju, u koga su se svetske glumice zaljubljivale, a Batu Živojinovića su tada nazivali jugoslovenskim Linom Venturom. O meni je „Njujork tajms” napisao: „Rođena je nova Ana Manjani”, a francuska štampa je bila prepuna mojih fotosa. Tako je ispod jedne moje fotografije u „Najs matinu” pisalo: „Olivera Vučo nema na čemu da zavidi Brižit Bardo”, a poznato je da je Brižit Bardo u to vreme bila francuska ikona.
Direktor pariske „Olimpije”, koja je i danas pravo svetilište muzike i u kojoj je velika čast nastupiti, gospodin Kokatriks, doputovao je u Beograd da upozna to „čudo” Oliveru, iako moj film nije ni gledao jer je bio u Japanu. Želeo je da me angažuje da nastupam u „Olimpiji” zajedno sa Žilberom Bekoom. Kad sam ga upitala: „Kako vi to mene hoćete da angažujete, a niste ni gledali moj film, niti me čuli kako pevam?”, odgovorio je:
„Svi su oduševljeni vašom pojavom u filmu. Dovoljno mi je što sam se uverio iz štampe da, gde god se pojavite, to postane događaj i digne se velika prašina. Znači da ste jaka, autentična ličnost. Zato izazivate veliku pažnju i interesovanje.” Tako sam ja potpisala ugovor i sedamdeset i dva puta izlazila pred parisku publiku sa orkestrom Janike Balaša, koji je za tu priliku bio pojačan jednim izuzetno talentovanim umetnikom koji je svirao tarabuk i igrao zajedno sa mnom.
Poruka da se vrati kući
NA PREMJERI u "Olimpiji" su bili i Alen Delon i Natali Delon u pratnji mog druga iz detinjstva Stevice Markovića, koji su mi takođe oduševljeno posle koncerta čestitali, a Stevica Marković me je odveo u stranu i rekao: "Pokaži im, lepoto, sav svoj sjaj. Neka ti se dive, ali se onda vrati kući. Nije ovo svet za tebe." Kasnije je Stevica Marković tragično završio, na komade isečen, a njegovo telo je u najlon kesi bačeno na jedno parisko đubrište.
PARISKA publika primila me je oduševljeno, skoro zaljubljeno. Međutim, pre premijere u „Olimpiji”, po tradiciji, generalna proba uvek se održava u Versaju, zato što je versajska publika razmažena i teško ju je zadovoljiti. Na toj generalnoj probi, u stvari, pravom koncertu, primili su nas sa aplauzom, ali bez velikog oduševljenja, i ja nisam bila zadovoljna. Htela sam da raskinem ugovor.
Posle koncerta u Versaju, prišla sam direktoru Kokatriksu i rekla sam mu: „Ako je publika u ,Olimpiji, isto tako blazirana i hladna kao ova u Versaju, ja nemam želju da pevam pred njom. Ako se budu tako ponašali, ja ću prekinuti koncert i otići, a da ne bi došlo do toga, ja vas molim da raskinemo ugovor.” Ne znam zašto su ljudi uvek voleli tu moju neposrednost. Njega je baš to oduševilo. Uopšte se nije ljutio. Govorio je kasnije oduševljeno da misli da bi jedino ja mogla da nasledim Marlen Ditrih, zato što imam neku tajnu u svojoj harizmi.
Uveravao me je da ne treba da strepim, da je to kako su nas primili u Versaju ogroman uspeh, jer oni jednostavno tako reaguju, da mogu da budem sigurna da me čeka ogroman uspeh u „Olimpiji”. Ja sam mu onda u šali rekla: „Znate li vi, gospodine Kokatriks, koje je moje poreklo? Ja potičem od carice Milice i nosim ime ćerke cara Lazara. Sa mnom se nemojte šaliti.” On je bio siguran u moj uspeh, i tako je i bilo.
U „Olimpiji” sam pevala pesme iz „Skupljača perja” i neke ruske, ciganske romanse, a koncert sam završavala ruskom ciganskom pesmom „Bida”, koja je publiku uvek dovodila do euforije. Posle premijere u moju garderobu su došle mnoge poznate ličnosti, kao i čuvena francuska zvezda Lin Reno, čije sam pesme pevala u Petoj beogradskoj gimnaziji, kada su profesori mislili da su đaci uključili radio.
Ona mi je nudila da sa njom krenem u Las Vegas, što sam ja odbila. Tada me uopšte nije interesovala muzička karijera, što je Ratka ljutilo, jer je odmah primetio da sa pesmom mogu prečicom da napravim veliku karijeru. Ja sam tada sanjala samo o filmu.
U mojoj garderobi u „Olimpiji”, gde je nekada boravila i čuvena Edit Pjaf, pojavio se i slikar Salvador Dali. Samo mi je pokazivao svoje crvene dlanove. Čestitao mi je sav oduševljen, i davao je izjave za štampu kako su mu se dlanovi zapalili od silnog skandiranja posle mojih vatrenih pesama. Kako su se koncerti nizali, tako su se svakoga dana pojavljivale nove, zanimljive ličnosti, koje su dolazile da nas slušaju, a neke od njih su svake večeri iznova bile u sali.
SUTRA: HOLIVUDSKE IGRE NA DODELI OSKARA
