DRUGOG dana boravka na Tari trebalo je da, kada Tito pođe u šetnju, pevam na livadi sa užičkim duvačima pesmu „Sa Ovčara i Kablara”. To je od mene tražio lično general Ljubičić.
Od rane zore vežbam ja sa orkestrom sve dok ne povikaše da se Tito sa svitom i Ljubičićem pojavljuje. Prethodne noći na brzinu su sagradili stolove i stolice gde će Tito da sedne. E da su oni samo stolove gradili! Bilo je drugih prilika kad samo što čitave gradove nisu preko noći dizali da pokažu Titu kako zemlja napreduje. Sve teče po preciznom protokolu kakav, kažu, postoji samo na španskom dvoru. Tito menja odela za doručak, ručak, večeru – sve do rukavica. Pitala sam se kako ga to ne mrzi. I zar mu, starom, to ne pada teško? Naprotiv. Primetila sam da on u svemu tome uživa. Svi mu prilaze kao božanstvu…
Kad je trebalo da zapevam, neki tipovi počeše snažno da me guraju u leđa kroz onaj narod: „Nazad! Civili nazad! Nazad!” – viču oni. Ja sam se osmelila da kažem: „Pa ja se ne zovem civili, imam svoje ime.” …I tu, pozadi, ostaviše me. Počela sam da drhtim, naviru mi suze na oči, kad se odnekud pojaviše sad neki drugi ljudi u civilu, koji takođe počeše da viču na mene: „Zašto ti ne pevaš kad ti je rečeno?” Potpuno očajna zavapim: „Pa sad su me neki ljudi izgurali i zapretili mi da ne smem da pevam i sklonili su me u stranu”… Sad me i ovi guraju nazad, kroz onu istu masu naroda. Osećam se bedno, nemoćno, kao nepotrebna stvar. Nisam mogla da verujem da je sve to moguće…
Izguraše oni mene pred Tita, kad opet nema orkestra. Osvrćem se ja onako očajna, niko ne zna u ovoj gužvi gde je orkestar. Iz mene iznenada provali bes to su oni momenti kad prestaje strah, kad ti pukne film, kad ti postane sve svejedno, pa nek bude šta bude. Svojim desnim stopalom udarim svom snagom u kamen i viknem pred Titom: „Pa gde je taj orkestar?” Neki se nasmejaše, kad odjednom, kao s neba da su pali, stvoriše se duvači.
I ja onako ljutita, umesto planiranog:„Sa Ovčara i Kablara”, otpevam prkosno: „Teraj, mala, ovce preko brega”, na užas obezbeđenja i nekih oficira, a naročito šefa jednog od Titovih kabineta… Tito se nasmejao, a svaka njegova reakcija je presuda. Posle mog pevanja prilaze mi opet policajci u civilu da me isleđuju zašto ja nisam ispunila naređenje, kao da sam ja u vojsci ili u ratu. Vidim ja da je u vrhu kao u osinjaku.
Svi se ponašaju kao raspamećene ose koje jedna drugu ubadaju. U svemu se osećala poodmakla nesloga u vrhovima vlasti. Na jednoj strani Hrvati koji me maltretiraju što ne pevam hrvatske pesme. Admiral Vilović preti mi i opominje me ljutito, kome ja to prkosim kada dok pevam, udaram petom. „Volite čizme” – kaže, pošto sam imala crvene satenske kratke čizmice – „I uživate da udarate petom.”
Snažne podele
U VRHU jgoslovenske vlasti i armije bile su snažne podele, potpuno su bili preslikani odnosi koji su poslednjih decenija vladali između republika. Svako je već vukao na svoju stranu. MASPOK je i dalje pokretao Hrvatsku, a Slovenci su uveliko pripremali svoje otcepljenje. Raspad je bio već na vidiku…
JEDAN od slovenačkih generala drzne se da mi uputi uvredljive aluzije, da li smo Dolanc i ja u nekoj sentimentalnoj vezi. Ja drsko i hrabro odgovorim: „Kako se usuđujete tako nešto da me pitate”, i pomislim da li je ovaj normalan. Pa ja sam bila samo sa zgodnim ljudima! Dolanc!!! Kakav užas. Ne mogu to ni da zamislim. „Znate li vi čija sam ja supruga?” – kažem mu. A stari pohotljivac iskreveljio lice, malo iznenađen, ali još uvek pun sebe, napumpan kao balon, samo što ne pukne, pokušava da taj svoj bezobrazluk kamuflira.
Nastavila sam dalje. „Kako bi se osećala vaša žena da je ovako nešto pitaju?” On me je samo odmeravao skupljenim opakim očima. Bio je okružen nekim devojkama za zabavu, jedna od njih, kako su mi pričali muzičari, bila je redovna pratnja u takvim prilikama. To sa Dolancom bila je drska provokacija, možda i po direktivi Dolanca, pa sam posumnjala da je možda sva moja nesreća i poticala baš od Dolanca. Uveče, prilazi mi jedan čovek i pita: „Zašto ti još nisi svečano odevena za večeru? Znaš da večera počinje za pet minuta”
„Otkud ja znam”, rekoh, a onda dodadoh: „Nemam ni gde da se presvučem. Iz moje sobe je neko izbacio sve moje stvari na recepciju i zaključao ih”.
Čovek zapanjen reče: „Šta to govoriš, kako zaključao?” Povuče me do recepcije, brzo zgrabi moj kofer i trkom me povede uz stepenice u neku drugu sobu i naredi mi da se za minut presvučem. Izletim sva izbezumljena iz sobe ispred koje me je čekao taj isti čovek, ljut i nervozan. Sjurili smo se niz stepenice do svečane sale, ali smo zakasnili. Svita je već sedela, čekao se samo Tito. Svirao je orkestar i pevao niko drugi do novinar Ivan Krivec, na moje nemalo iznenađenje. Mene su odveli u jedan ćošak na suprotnoj strani…Krivec se raspevao kao kod svoje kuće. Generali se udvaraju nekim ženama.
Odjednom, jedan pukovnik koji je sedeo sa nama, vrlo razljućen viknu: „Dovedite mi ovu budalu što se ovde raspojasao i peva! Šta misli on! Nije mu ovo televizija pa da radi šta hoće!” Prekidoše Kriveca usred pesme i dovedoše ga. Krivec mi pruži ruku i obrati mi se sa „Zdravo, Olivera”. Tog trenutka pukovnik glasom koji ledi krv u žilama viknu na njega: „Kako se usuđujete da tako prilazite dami. Ko vam je dao to pravo. Da vas nisam više čuo! Šta tu kukuričete!” Imala sam utisak da je taj pukovnik u atmosferi opšteg straha nešto više znao o tome otkud Krivecu ta familijarna sloboda. Ja sam samo treperila kao oduzeta, nisam se ni usudila da pružim ruku Krivecu, pa je njegova ostala onako da visi u vazduhu…
Sutradan sam pokušala da se požalim Vlaškaliću…Na moje zaprepašćenje, on je počeo da mi drži predavanje o komunističkoj svesti. Osećala sam se ugroženom, maltretiraju me, ponižavaju, a on mi ne pruža zaštitu nego mi priča o ideologiji… Potcenjuje me. Mi umetnici smo za njih slama, trice, sredstvo kojim žele da odobrovolje Velikog vođu. Nešto kasnije u hodniku prišla sam i Draži Markoviću i požalila se i njemu. Prirodno je reagovao i sam svestan rasula, rekao mije samo: „Pa znaš li ti gde si”, pokazujući mi kako je sve ozvučeno. Bez obzira na sve što se o Draži pričalo, on je bio čovek koji je sačuvao emocije i dušu. Bio je svestan u kojoj je situaciji Srbija, ali nije umeo, ili nije mogao, nešto da učini.
SUTRA: NADREALISTIČKI FILM NA TARI OKO JOSIPA BROZA
