MALO se zna da sam na početku svoje karijere u Ateljeu 212 spremala ulogu u komadu „Masna čorba” u režiji Soje Jovanović. Istu, glavnu ulogu, delile smo gospođa Nevenka Urbanova i ja. Trebalo je da ja igram isti lik kao i ona, ali u mladim godinama.
Ideja je bila da Nevenka Urbanova na prosceniju priča monologe o svom burnom životu iz mladosti, a te bi scene, dakle njenu mladost, igrala ja sa partnerima Batom Stojkovićem, Severinom Bijelićem, Milutinom Butkovićem i drugima. Bio je to izuzetno veliki ansambl. Komad je bio atraktivan i meni je pružao velike šanse. Mnogo sam se radovala toj ulozi i jedva čekala da dođe do premijere.
Mnogi glumci, moje kolege, kao Bata Stojković i Ružica Sokić, dok su gledali moje probe, govorili su da će to biti moj veliki ulazak u pozorište. Ta uloga je trebalo da znači i povratak velike pozorišne dive Nevenke Urbanove, koja je dugo godina odsustvovala iz pozorišta. Nevenka Urbanova, kako joj i ime kazuje, umetnica je najcivilizovanijeg i najotmenijeg stila. Poznata je bila u svojoj mladosti po lepoti i harizmi. Mislim da je učinila loš izbor za svoj veliki povratak. Atraktivniji deo ove drame, i veće glumačke mogućnosti u živom dijalogu bili su predviđeni za onaj deo koji je trebalo da igram ja.
Nevenka Urbanova je osetila da to ne bi bio pravi povratak u pozorište kakav njeno ime zaslužuje i pred samu premijeru ona odustaje. Bez ikakvog razloga u to se upliće i moje ime. Dolazi do velikog skandala zato što Mira Trailović onda i meni oduzima ulogu pod izgovorom da kad već Nevenka Urbanova izlazi iz uloge, onda treba zameniti i mene, pa da se izvrši nova podela gde bi uloge bile dodeljene Oliveri Marković i Veri Čukić. One, po mišljenju Mire Trailović, tipski više odgovaraju jedna drugoj, što je u stvari bio samo izgovor da se meni oduzme uloga.
Mira Trailović je mnogo puta bila ozbiljna prepreka u mojoj pozorišnoj karijeri. Često mi je nudila komade na čitanje, obećavala uloge, koje bi onda zbog mojih nepristajanja na ucene, dodeljivala drugim glumicama. Štampa je stala na moju stranu, kao i neke moje kolege… Komad sa novom podelom nikada nije izveden pred publikom. Pao je pred samu premijeru, jer je javno mnjenje burom svojih napisa u štampi stalo u moju odbranu. Tako „Masna čorba” nikada nije izvedena pred beogradskom publikom i ja sam opet bila izigrana.
Kad o svemu danas razmišljam sa ove distance i s ovom zrelošću, čini mi se da smo Nevenka Urbanova i ja imale izvesnih sličnosti, ne mislim samo na našu izrazitu ženstvenost, već i dublje – na naše sudbine. Obe smo nepravedno pre vremena odstranjene iz pozorišnog života da ne bismo svojim darom ugrozile već ustoličene zvezde sa zaleđinom. I Nevenka Urbanova i ja smetale smo jednom istom centru pozorišne moći, i stradale smo.
Ja sam i tada, i danas, istinski volela i cenila veliku divu i silno želela da obe zablistamo u tom komadu. Svakako da je za pozorište šteta što je više bio forsiran samo jedan tip uloga žena iz naroda, a retko je aristokratsko stopalo gazilo po beogradskim scenama. To je naravno bilo uslovljeno repertoarom, a repertoar ideologijom, koja je protežirala uloge sočnih žena iz naroda, sobarica, kelnerica, nepismenih seljanki i žena sa margine života.
Bog će ti oprostiti
DOK je ležala u bolnici, Mira Trailović me je pred svoju smrt pozvala telefonom i iznemoglim glasom rekla: "Ovde Mira Trailović. Olivera, da li znaš da sam bolesna?" "Znam", rekla sam. "Htela bih nešto da te zamolim. Možeš li da mi oprostiš?" Iznenađena, rekla sam samo: "Miro, ispovedi se pred sveštenikom. Bog će ti oprostiti."
KLASIČAN repertoar bio je unapred rezervisan. Manje je tu bilo gradskih tema, ali kada bi se takav komad i stavio na repertoar, na primer „Idiot” Dostojevskog, Bojan Stupica bi dodelio Miri da igra Nastasju Filipovnu, i nije bilo šanse da bilo koja druga, mlađa glumica zaigra bar u drugoj, trećoj alternaciji. Ja sam se usudila, ubeđena da ta uloga meni izuzetno odgovara, da zamolim direktora Drame Velimira Lukića da mi dozvoli samo da prisustvujem probama, kako bih mogla da se snađem u mizanscenu i izađem sa tom ulogom pred Umetnički savet, da vide moje mogućnosti. Po pričanju Vece Lukića, to je naljutilo Miru Stupicu, moju „pozorišnu majku”, i ja sam bila odbijena.
Jednom sam tako stavljena pred nemoguću situaciju da za noć upadnem u ulogu Branke Zorić, u jednom španskom komadu, koji je režirao Arsa Jovanović. Ja učinim ono što danas ni u snu ne bih smela, i sutradan sa velikim naučenim tekstom preuzmem tu ulogu na velikoj sceni Narodnog pozorišta, spasem predstavu i dobijem nagradu Pozorišta. Ali ubrzo zatim, samo zato što sam otišla na Kanski festival, iako pozorište ništa zbog toga ne gubi, imala sam alternaciju za svoje uloge u komadima koji su bili na repertoaru (Ljilja Kontić); na taj način ostala sam bez angažmana u Pozorištu.
PITALA sam Jovana Milićevića zbog čega sam tako strogo kažnjena, kada su i pre mene glumci odlazili na snimanja i na mnogo duža odsustva, a da nikada zbog toga nisu dobijali otkaze. „Zašto me tako strogo kažnjavate”, rekla sam. On mi je odgovorio hladno: „I drug Ranković je dosad radio šta je hteo, ali odsad više ne može.” Tada sam u šoku zanemela, a danas bih se slatko smejala.
Posle toga se pobunio ceo Radnički savet koji je tražio da ja ipak ne budem odstranjena iz Pozorišta. Došlo je do glasanja. Svi su bili za to da ostanem. Samo dva glasa su bila protiv mog ostanka. Ali ja sam, uvređena, napustila Pozorište. Poslušala sam savet naše velike umetnice Ljubinke Bobić, koja me je volela iskreno, i kojoj je sve bilo jasno.
Rekla mi je: „Dete moje, idi odavde. Ovde ti nikad neće dati šansu. Ti si talentovana i probićeš se. Ali ovde će ti, ako ostaneš, i uši odgristi.” Ja sam je poslušala, otišla i okrenula se filmu. Posle toga, nažalost, nikada više nisam dobila nijednu ulogu u pozorištu.
SUTRA: NOVI SAMJUEL GOLDVIN HARA CELOM EVROPOM
