MOJA generacija detinjstvo je provodila igrajući se po ruševinama razorenog Beograda, koji su Nemci 1941. bombardovali bez milosti.
Tada je srušena do temelja naša Narodna biblioteka u kojoj su čuvane dragocene knjige, rukopisi i jevanđelja iz srednjeg veka. Tom prilikom je srušeno i porodilište, Beograd je postao razoren grad. Po njegovim su ulicama lutali ranjenici bez ruku i nogu, i jaukali mladići koje je od preživelih šokova tresla epilepsija. Narod je bio slabo odeven, go, bos i gladan. Ipak mu se polako vraćala vera u budućnost. Želja za životom uvek je bila jača od svakog strašnog iskustva i svake nepravde i razočaranja kod našeg naroda.
Nekako u to vreme, posle čestih bežanija iz Dobanovaca u Valjevo, pa iz Valjeva u Zemun i Dobanovce, moja se porodica najzad smestila u stan u Pop Lukinoj ulici 15, pored tada razrušenog mosta na Savi kojeg danas zovemo Brankov most. Na ruševinama mosta, koji je tek kasnije izgrađen, sa decom iz kraja proticalo je moje detinjstvo. Tu su vrebale mnoge opasnosti. Moglo se naleteti na neaktiviranu bombu ili pasti sa strmih ivica porušenih zidova. Nama deci je baš ta opasnost bila izazov.
Skupljali smo čaure, a neki nesrećni dečaci su ostajali bez ruku, jer su radoznalo ispitivali da li bombe mogu da se aktiviraju. Kako je vreme teklo, Beograd se polako raščišćavao, umivao, počeo da se izgrađuje. Na levoj obali Save nicao je Novi Beograd. Ja sam živela na reci.
Plivala sam i veslala, uživala da skačem sa stubova železničkog mosta u Savu. Leti smo išli na kupanje na levu obalu ove reke koja je bila mnogo čistija nego danas. Sa drugaricom Esterom plivala bih uzvodno sve do Ade, pa bismo se,posle kraće šetnje po Adi, vratile plivajući nizvodno ne strepeći ni od virova ni od grča.
Zimske čarolije
ZIME su bile jake, sa puno snega. Gde god bi bila kakva nizbrdica, mi bismo je zatvorili i sanke bi letele niz Brankovu ulicu, niz Kraljevića Marka, pa pored Patrijaršije i Saborne crkve. Promrzlih ruku od grudvanja, rumenih obraza, nevoljno bismo se, kada padne mrak, vraćali kućama, potpuno mokri i prozebli, ali zadovoljni.
Pored naše kuće u Pop Lukinoj od rane zore čulo bi se: „Iha, iha!” Pucali bi bičevi kočijaša koji su terali konje uzbrdo, sa pretovarenim kolima koja su vukla drva i ugalj i raznu građu. Siroti konji, usred zime preznojavali su se i pušili, stenjali i njištali, a iz nozdrva su im, kao iz dimnjaka, izbijali gusti mlazevi pare. S mukom bi se uspinjali iz Crnogorske u Pop Lukinu, koja je tada bila prohodna prema Kalemegdanu. Bilo mi je žao tih divnih konja. Mrzela sam kočijaše što ih psuju i šibaju.
IŠLA sam u osnovnu školu kod Saborne crkve. Već tada su me upisali na balet kod Ruskinje Sofije Velikove, darovite žene koja se bavila i režijom pozorišnih predstava za decu. Posle revolucije oko dve hiljade belogardejaca došlo je u Srbiju. Kralj Aleksandar ih je lepo primio. Među njima je bilo najviše intelektualaca, arhitekata, muzičara i balerina. Te ruske balerine stvorile su tada u patrijarhalnoj Srbiji beli klasični balet.
Gospođa Sofija Velikova spremala je sa decom komad „Pepeljuga”. Kako sam ja već pohađala časove baleta, dodeljeno mi je da igram pahuljicu u toj predstavi, a moju drugaricu Jovanku sa kikicama angažovali su da igra Pepeljugu. Silno sam patila što ja nisam Pepeljuga. Nisam propuštala nijednu probu. Naučila sam ceo tekst Pepeljuge napamet. Slušala sam sve savete gospođe Velikove i neutešno čeznula da ja budem Pepeljuga. Premijera se približavala, mama mi je sašila baletsku haljinu od belog tila, uvila mi je krpicama loknice, i u palati gde je danas pozorište „Boško Buha”, trebalo je da se održi premijera. Vladalo je veliko uzbuđenje.
VREME leti. Upisujem se u Drugu žensku gimnaziju u ulici Narodnog fronta. Za vreme velikog odmora i između časova, uživam da se utrkujem sa drugaricama s kraja na kraj dvorišta; živa kao čigra, verem se po ogradama, skačem sa zidova. Jednom sam tako sve noge podbila skočivši sa previsokog zida na beton. Sva sreća, prošla sam bez većih posledica.
Majka mi je kosu vezivala u rep velikom belom mašnom koju su dečaci uživali da mi razvezuju. Tako su me stalno nervirali, pa smo znali i da se potučemo. Pored baleta, majka mi je obezbedila i časove klavira, ali kako mi nismo imali klavir, ja sam vežbala kod svoje drugarice Gine Izrael. Njen otac, čika Isa, bio je vrlo zadovoljan što dolazim kod njih da vežbam, jer Gina nije pokazivala nikakvu želju da svira, pa se nadao da će se možda pored mene i Gina zainteresovati.
SUTRA: LjUTI BOJ KOD KALEMEGDANA ZBOG NEUZVRAĆENE LjUBAVI
