Stigao je u Ameriku kao dečak iz siromašne škotske porodice, radio u fabrici za svega nekoliko dolara nedeljno, a zatim se probio do vrha železničke industrije.
Endrju Karnegi nije imao veliko nasledstvo, ali je rano shvatio da se pravo bogatstvo ne stvara samo radom, već ulaganjem u poslove bez kojih moderna ekonomija ne može da funkcioniše.
Danas je njegovo ime povezano sa čeličnim carstvom, bibliotekama i jednim od najvećih filantropskih poduhvata u istoriji. Međutim, put Endrjua Karnegija do ogromnog bogatstva počeo je daleko od luksuznih kancelarija i industrijskih postrojenja – u siromašnom domu u škotskom gradu Danfermlinu.
Odlazak iz Škotske promenio mu je život
Endrju Karnegi rođen je 25. novembra 1835. godine u porodici Vilijama i Margaret Karnegi. Njegov otac bavio se tkanjem platna, ali je razvoj industrijske proizvodnje postepeno potiskivao tradicionalne zanatlije i ugrožavao porodične prihode. Kada je ekonomska situacija postala neizdrživa, porodica je 1848. godine odlučila da napusti Škotsku i potraži bolji život u Sjedinjenim Američkim Državama. Endrju je tada imao 12 godina.
Karnegijevi su se nastanili u Aligeniju, u Pensilvaniji, u blizini Pitsburga. Amerika je obećavala mogućnosti koje su u staroj domovini postajale sve nedostupnije, ali novi početak nije značio i lak život.
Već sa 13 godina Endrju je počeo da radi u fabrici pamuka, gde je zarađivao 1,20 dolara nedeljno. Posao je bio naporan, a formalno obrazovanje ubrzo je moralo da ustupi mesto zaradi neophodnoj za preživljavanje porodice.
Ipak, Karnegi nije odustao od učenja. Knjige su mu postale jedan od najvažnijih puteva ka znanju, a pristup biblioteci koju je lokalni dobrotvor Džejms Anderson otvorio za mlade radnike imao je veliki uticaj na njegov život.
Za razliku od mnogih koji su u tadašnjoj Americi radili od jutra do mraka bez jasne predstave o tome kako da promene svoju sudbinu, Karnegi je počeo da razmišlja o sledećem koraku.
Telegraf mu je otvorio vrata velikog biznisa
Već naredne godine dobio je posao glasnika u telegrafskoj kompaniji. Ubrzo je naučio da rukuje telegrafskim uređajem i postao operater – veština koja ga je izdvojila od drugih mladih radnika.
Prekretnica je usledila kada je dobio posao u kompaniji Pennsylvania Railroad, jednoj od ključnih železničkih kompanija tog vremena. Njegov nadređeni Tomas Skot prepoznao je njegovu sposobnost i postao važan mentor u njegovoj karijeri.
Karnegi se nije zadržao na izvršavanju zadataka. Posmatrao je kako funkcioniše železnička industrija, kako se donose poslovne odluke i gde se pojavljuju prilike za zaradu. Sa samo 24 godine postao je nadzornik zapadnog odeljenja železnice. Za mladog imigranta koji je nekoliko godina ranije radio u fabrici za 1,20 dolara nedeljno, to je bio izuzetan uspon. Ali plata mu nije bila jedini izvor prihoda.
Karnegi je počeo da ulaže u kompanije povezane sa železnicom, uključujući posao sa spavaćim kolima. Razumeo je da železnice nisu samo prevozno sredstvo: one su stvarale tržište za čelik, mostove, lokomotive i čitav niz industrija koje su tek dobijale zamah.
Njegova poslovna filozofija počela je da se oblikuje upravo tu – blizu mesta na kojem se susreću infrastruktura, kapital i rastuća potražnja.
Prvi kapital zaradio je pre čelične revolucije
Karnegi je tokom godina provedenih u železničkoj industriji širio poslovne interese na naftu, gvožđe, gradnju mostova i druge delatnosti. Nije se oslanjao samo na jednu platu niti je sav novac trošio na život.
Umesto toga, reinvestirao je zaradu i tražio prilike u oblastima koje su imale potencijal da rastu zajedno sa američkom ekonomijom.
Amerika se u drugoj polovini 19. veka ubrzano širila. Železničke pruge povezivale su udaljene regione, gradovi su rasli, a industrija je zahtevala sve više sirovina i građevinskog materijala.
Karnegi je razumeo da će oni koji budu snabdevali ovu ekspanziju imati ogromnu prednost.
Godine 1865. učestvovao je u osnivanju kompanije Keystone Bridge Company, koja je gradila mostove od gvožđa. To je bio važan korak ka industriji u kojoj će kasnije steći najveći deo bogatstva. Ipak, gvožđe nije bilo krajnja stanica.
Početkom sedamdesetih godina 19. veka, Karnegi se sve više okretao čeliku. Novi proizvodni postupci omogućavali su efikasniju i jeftiniju proizvodnju materijala koji je imao sve veću primenu u železnici, građevinarstvu i industriji. Tokom posete Velikoj Britaniji 1873. godine upoznao se sa mogućnostima Besemerovog postupka proizvodnje čelika. Shvatio je da se pred njim ne nalazi samo nova tehnologija, već prilika da se promeni čitava industrija.
Opklada na čelik tek je počinjala
Karnegi je počeo da ulaže u proizvodnju čelika u blizini Pitsburga. Njegova prednost bila je u tome što je već poznavao železnice, tržište, poslovne partnere i značaj efikasne proizvodnje.
Dok su drugi videli fabriku kao mesto na kojem se proizvodi roba, on je u njoj video deo mnogo šireg sistema: od nabavke sirovina i transporta do proizvodnje i prodaje.
Upravo će takav pristup kasnije omogućiti njegovim kompanijama da smanjuju troškove, povećavaju proizvodnju i potiskuju konkurenciju.
Karnegi je bio na putu da postane jedan od najmoćnijih industrijalaca svog vremena. Ipak, izgradnja čeličnog carstva zahtevala je više od dobre poslovne ideje. Zahtevala je ogroman kapital, čvrstu kontrolu nad proizvodnjom i ljude spremne da sprovode njegove planove.
Jedan od njih biće industrijalac Henri Klej Frik, čovek koji će pomoći Karnegiju da proširi imperiju, ali čije će ime kasnije postati neraskidivo povezano sa jednim od najtežih sukoba između američkih industrijalaca i radnika.
