NAREDNOG dana u podne rekli su da treba da pevam pesmu Jugoslaviji: „Od Vardara pa do Triglava”. E, to je izazvalo moj užas. Ne želim da pevam gastarbajtersku pesmu koja je trebalo da izazove lažna patriotska osećanja…
„Ne znam ja tu pesmu”, kažem, nikad je nisam pevala. Ma ko te pita, moraš da znaš. Bila sam prinuđena da pevam sa tekstom koji su mi izdiktirali na papiru, koji sam onda kamuflirala cvećem, ne sanjajući da i to može da bude sumnjivo. Šta li ja to imam u cveću? Dobila sam veliki aplauz i povukla se u poslednji red.
Kad vidim, Tito se osvrće kao da želi da još pevam. Ja ne izlazim. Nešto mi ne da… neko od generala, da me opomene, „Je l’ ti to Olivera, hoćeš da te mole?” To valjda žacnu Titovu sujetu i on reče: „Nemojte drugovi da izrabljujemo radničku klasu”…Ja prošapućem: „Nemam glasa, iznenada sam zanemela.” U stvari, moja nesavladiva želja da im pružim otpor bila je jača od svega racionalnog, pa nek bude šta bude!…
Ali, vlast je vlast. Izašla sam pred Tita, ali nisam zapevala. Napravila sam par pokreta kao da igram…I to je izazvalo pravo oduševljenje. Tito ustade sa stolice, počne da viče „Bravo! Bravo!”… „Kako je vama ovde?”, upita me. „Da li ste zadovoljni? Kako ste smešteni?” Ne znam otkud vetar duva i samo prošapućem: „Dobro mi je.”
Posle toga, u holu su obrazovali špalir kroz koji će Tito da prođe. Svi smo tu morali da ga sačekamo. Zahar mi tutnu jednu ružu u ruke i kaže: „Spusti je pred Tita kad bude prolazio, to će da te spase”. I ja tako uradim. Tito se zaustavio, zagrlio me, a ja sam iznenada iz dubine duše počela da plačem – to nije bio plač, već ridanje, očaj. Želela sam da mu kažem šta se sve tu oko mene dešava i da ja vidim da će uskoro rat…(…)
Danas, dok pokušavam da nađem odgovor zbog čega sam više decenija bila primorana na izolaciju, učini mi se da sam nesvesno ponekad otkrivala nešto zabranjeno, nešto za šta javnost nije smela znati. Da sam im, možda, tako mrsila račune. Trebalo me je marginalizovati ili proglasiti ludom, kako bi moje izjave bile obesmišljene i odbačene.
Početak ludila
SVAKE noći sam bila primorana da pevam do iznemoglosti! Dok se Tito odmarao u svojim odajama, drugovi su hteli da se provode. Terali su me da radim kao robot, kao da nisam ljudsko biće. Jedne noći mi je general Ljubičić pričao o Titovoj magičnoj snazi i kako je on ličnost koju nema ko da zameni. Pitala sam se, pa da li ovaj general vidi šta se u ovoj zemlji dešava. Je l’ moguće da ne vidi da je ludilo već počelo?
Neko je dobro znao, ali je prikrivao od javnosti, šta nam se sprema. Oni na kojima je bila odgovornost za sudbinu jugoslovenskih naroda uljuljkivali su se pričama o bratstvu i jedinstvu, o slozi. Spokojno su se uljuljkivali, kao dete u kolevci kome baba ćušne u usta cuclu natopljenu rakijom.
TITO je sa svitom rano ujutru krenuo za Bosnu. Mene su pozvali na svečani ručak koji je bio priredio gradonačelnik Užica, brat narodnog heroja Luneta. Sto je bio svečano postavljen, predstavili su me Dobrivoju Vidiću, koji uopšte nije mogao da me prepozna, toliko sam bila izmenjena u licu. Bila sam bleda, neispavana, bez želje da bilo šta govorim..
Vidić se čudio kako je moguće da se toliko promenim i krenuo je da priča o našoj porodici Petrovića i mom dedi Aleksi i o tome kako ja pripadam uglednoj čestitoj porodici. Seli smo za sto. Meni su dali mesto preko puta Dobrivoja Vidića. Svi su mi se obraćali ljubazno i sa puno poštovanja. Bili su to, uglavnom, Užičani…Bila sam potpuno slomljena, bez želje da o bilo čemu pričam.
Sve što sam na Tari doživela, prevazilazilo je moje ranije pretpostavke. Ludilo koje se odigravalo oko Josipa Broza Tita ličilo je pre na neki nadrealistički film. Prvi put sam se našla u takvoj situaciji, prvi put sam videla koliko je duboka podeljenost u armiji i u vrhovima vlasti. U vazduhu se osećao budući raspad zemlje i katastrofa. Sve sam to naslutila, ali nisam bila pripremljena za to.
Ponovo sam morala da izađem da pevam. Dok sam bila za mikrofonom i pevala – a u podne istog dana pred Titom sam odbila da pevam – izlazi Draža Marković i raširi mi ruke kao na krstu i kaže: „Vidite li kako ona peva, ovako, razapeta, ograđena, zagrađena”… Kad sam se vratila za sto, neka žena koja je takođe pevala, a zvala se Slobodanka Nišević, pred svim generalima, a i pred Dražom, drsko me je prozvala: „Zašto ste vi odbijali da pevate pesmu Jugoslaviji ’Od Vardara pa do Triglava’?“ Na to upadne Draža sa komentarom: „Da niste vi ljubomorni što se Tito toliko oduševio Oliverinom pesmom?”(…)
Kad je trebalo da se vratim kući, za mene nije bilo prevoza. Onda su opet moji Užičani rekli: „Ti ćeš, carice, belim mercedesom”. Na jednom prijemu u Gradskoj skupštini, kasnije, dok sam stajala sa mužem, prišao nam je general Ljubičić i Miladinu rekao:
„Ona je bila odlična na Tari, moji su zakazali.”
