Svet Vesti

Musolini: Od silnog diktatora do hapšenja

Svaka diktatura odlikuje se neshvatljivom krhkošću, koja postaje očigledna tek onda kada diktator bude srušen. Benito Musolini bio je preko dve decenije „bog i batina“ u Italiji, nedodirljiv u visini svog položaja, a pao je bez otpora i ispaljenog metka.

Puno ime osnivača italijanskog fašističkog pokreta, vođe Nacionalne fašističke partije i jednog od dva glavna predvodnika Sila Osovine, uz Adolfa Hitlera — bilo je Benito Amilkare Andrea Musolini. Čovek kojeg su njegovi sledbenici nazivali duče, rodio se 29. jula 1883. godine u gradiću Predapio, u okrugu Forli-Čezena u Romanji, na severu zemlje, kao najstarije od troje dece kovača Alesandra i učiteljice Roze. Otac mu je bio socijalista, zbog čega je i dobio ime Benito (po meksičkom levičarskom predsedniku Benitu Huarezu), dok mu je majka bila posvećena katolkinja.

Ocu duguje svoju socijalističku mladost, i izgleda je 1902. emigrirao u Švajcarsku delimično motivisan željom da izbegne vojnu obavezu. Tamo nije mogao da nađe stalan posao, mada je neko vreme radio kao zidar; bio je aktivan u levičarskim krugovima, i čak navodno upoznao Vladimira Lenjina, koji je kasnije kažu kritikovao italijanske socijaliste što su dopustili da Musolini napusti pokret. Uhapšen je 1903. zbog pozivanja na generalni štrajk i proteran u Italiju, ali je tamo pušten pa se vratio nazad u Švajcarsku. Nakon amnestije zbog dezerterstva, konačno se decembra 1904. vratio u Italiju, odslužio dvogodišnji vojni rok i postao učitelj.

Potom se bavio novinarstvom, i politički napredovao. Već 1912, kada je imao svega 29 godina, bio je jedna od vodećih ličnosti Italijanske socijalističke partije, iz čijeg je članstva izbačen početkom Prvog svetskog rata zbog zalaganja da Italija interveniše na strani Antante (oni su se držali odluka Druge internacionale, onda kada je većina socijalističkih partija u Evropi izdala pacifizam).

Među razlozima za ovakvo stajalište, navodio je reakcionarstvo Centralnih sila, i njihove imperijalističke težnje protiv Srbije i Belgije, Danske, Francuske i protiv Italijana, kojih je mnogo živelo u Austrougarskoj; smatrao je, rušenje Hoencolerna, Habzburga i Osmanlija stvoriće bolje uslove za razvoj društva i radničke klase u Evropi, a tačno je predvideo i da će opšta mobilizacija potkopati reakcionarni autoritarijanizam ruskog imperijalnog režima i dovesti do socijalne revolucije.

Posle toga raskinuo je sa socijalizmom i počeo da zastupa revolucionarni nacionalizam koji prevazilazi klasne podele (držao je, da su događaji Velikog rata ubedljivo dokazali da su nacionalni identitet i solidarnost značajniji od klasnih razlika), osnovao intervencionistički list „Narod Italije“, kao i prvu fašističku organizaciju koja će se godinama kasnije transformisati u partiju. Ipak, nije se sve završilo na rečima jer pristupio je borbenim redovima, i bio ranjen na frontu pa 1917. godine otpušten iz vojske zbog povreda. To je ukratko, njegov raniji život koji je manje poznat široj javnosti, kako našoj tako i svetskoj.

GUBLJENJE KONACA

Daleko je poznatije ono što se dešavalo kasnije: Marš na Rim oktobra 1922. kojim su fašisti osvojili vlast a Musolini postao najmlađi predsednik vlade u italijanskoj istoriji (i ostao sve do izbora Matea Rencija 2014), ubrzana konsolidacija autoritarne vlasti koja ga je pretvorila u diktatora pored živog kralja Vitorija Emanuela III, sklapanje Lateranskog sporazuma sa papom Pijem XI kojim je stvorena Grad-država Vatikan, invazija na Etiopiju i izgradnja Italijanskog carstva, približavanje nacističkoj Nemačkoj i stvaranje osovine Rim-Berlin, intervencija u Španskom građanskom ratu, ulazak u Drugi svetski rat 1940. na strani Trećeg rajha — tako bi mogle da se sažmu dve dekade njegove gotovo apsolutne vlasti nad jednim od najgenijalnijih naroda na kugli zemaljskoj, tokom kojih je bio u žiži i središtu najkrupnijih političkih događaja svog doba.

Benita Musolinija i njegovu ljubavnicu Klaru Petači, dok su pokušavali da prebegnu u Švajcarsku, zarobili su partizani 27. aprila 1945. i narednog dana streljali kod jezera Komo. Sutradan su njihova tela doneta u Milano, gde su šutirana, pljuvana i potom obešena naopačke na trgu Loreto, zajedno sa drugim streljanim fašistima. Leševi su bili predmet poruge.

Ahile Starače, istaknuti milanski fašista koji je jednom za dučea rekao: „On je bog“, doveden je 29. aprila da se uveri da mu je vođa mrtav; nakon što je salutirao lešu, streljan je i obešen pored svog pokojnog vođe. Musolini je prvobitno pokopan u neobeleženi grob, ali su ga već naredne godine iskopale neke pristalice, i on je posle mnogo peripetija sahranjen u rodnom mestu deset godina kasnije.


Dodajte komentar