UNIŠTAVANjE gasovoda nije nužno ratni zločin. Ali ako je reč o civilnoj infrastrukturi koja ne predstavlja zakoniti vojni cilj, njeno namerno razaranje tokom oružanog sukoba može biti upravo to.
Na toj pravnoj razlici počiva jedno od najosetljivijih suđenja u Nemačkoj, koje počinje sutra, 14. oktobra pred Višim zemaljskim sudom u Hamburgu.
Na optuženičkoj klupi naći će se bivši ukrajinski oficir Sergej Kuznjecov, koga nemačko tužilaštvo tereti za učešće u sabotaži gasovoda "Severni tok 1" i "Severni tok 2", izvedenoj u septembru 2022. godine. Osim za izazivanje eksplozije, uništavanje infrastrukture i ometanje javnih službi, Kuznjecov je optužen i za ratni zločin – napad vojnim sredstvima na zaštićene civilne objekte.
Kako u analizi objavljenoj na portalu "Diplomasi end lo" objašnjava pravnik međunarodnog javnog prava i analitičar Edmarverson A. Santos, pitanje koje se postavlja pred nemačkim sudom prevazilazi utvrđivanje identiteta neposrednih izvršilaca sabotaže: može li se uništavanje infrastrukture koja donosi prihod protivničkoj državi opravdati vojnom nužnošću?
DA LI JE GASOVOD VOJNI CILj AKO DONOSI NOVAC ZA RAT?
Prema navodima nemačkog tužilaštva, operaciju su planirali pripadnici ukrajinske vojske, postupajući po instrukcijama ukrajinskih državnih vlasti. Cilj je bio sprečavanje budućeg izvoza ruskog gasa i uskraćivanje prihoda Moskvi, koji bi mogli biti iskorišćeni za finansiranje vojnih operacija. Međutim, upravo to obrazloženje otvara ozbiljan pravni problem.
Međunarodno humanitarno pravo ne dozvoljava napad na civilnu infrastrukturu samo zato što njeno funkcionisanje donosi ekonomsku korist protivničkoj državi. Da bi objekat bio zakoniti vojni cilj, mora značajno doprinositi vojnim dejstvima, a njegovo uništenje mora doneti određenu vojnu prednost. Drugim rečima, činjenica da neka država prihode od prodaje gasa može da upotrebi za vojsku nije sama po sebi dovoljna da gasovod postane legitimna meta.
To je, prema analizi Santosa, suština pravnog stava koji je Savezni vrhovni sud Nemačke zauzeo u decembru 2025. godine, odlučujući o pritvoru optuženog. Sud je tada odbacio tumačenje prema kojem potencijalni prihodi od gasa, koji bi mogli biti upotrebljeni za vojne rashode, automatski pretvaraju komercijalnu infrastrukturu u vojni cilj.
Ta odluka nije predstavljala utvrđivanje krivice, ali je postavila važan pravni okvir za predstojeće suđenje.
GAS NIJE TEKAO, ALI SU CEVI BILE ISPRAVNE
Posebnu težinu ovom slučaju daje činjenica da u trenutku eksplozija, 26. septembra 2022. godine, ni "Severni tok 1" ni "Severni tok 2" nisu isporučivali gas.
Isporuke preko prvog gasovoda bile su obustavljene, dok drugi nikada nije pušten u komercijalni rad. Ipak, oba sistema bila su tehnički funkcionalna i sadržala su prirodni gas pod pritiskom. Eksplozijama u blizini danskog ostrva Bornholm teško je uništila tri od četiri cevi.
To znači da sabotaža nije prekinula postojeći protok gasa, već je onemogućila buduće isporuke. Ova razlika je važna jer se postavlja pitanje kakvu je konkretnu vojnu prednost uništavanje gasovoda moglo doneti u trenutku kada oni nisu bili u funkciji.
Santos ukazuje i na širi problem: ako bi svaki ekonomski objekat koji potencijalno puni državni budžet mogao biti proglašen vojnim ciljem, granica između civilne ekonomije i vojne infrastrukture postala bi gotovo besmislena.
Zanimljivo je i to da, iako su se eksplozije dogodile izvan nemačkih teritorijalnih voda, nemački sud je ocenio da postoji osnov za nadležnost nemačkog pravosuđa, budući da su posledice sabotaže pogodile i infrastrukturu povezanu sa nemačkom teritorijom.
MOSKVA NIJE DOBILA DOKAZE
Prema navodima nemačkih istražitelja, za sabotažu je korišćena jedrilica "Andromeda", iznajmljena u Nemačkoj uz pomoć lažnih dokumenata.
Osumnjičeni tim, prema dosadašnjim sudskim nalazima, činilo je sedam osoba, uključujući ronioce, stručnjaka za eksploziv i Kuznjecova, kome se pripisuje koordinaciona uloga. On negira umešanost, dok su ukrajinske vlasti odbacile tvrdnje o učešću državnih organa u sabotaži.
Odbrana je, između ostalog, pokrenula pitanje da li je operacija mogla predstavljati zakonito vojno dejstvo u okviru oružanog sukoba. Međutim, kako se ističe u pravnoj analizi, pravo države na samoodbranu ne znači da su sva sredstva upotrebljena u tu svrhu – dozvoljena.
Čak i ako bi se utvrdilo da je operaciju naredila ukrajinska država, to samo po sebi ne bi isključilo krivičnu odgovornost učesnika. Istovremeno, eventualna osuda Kuznjecova ne bi automatski značila i pravno utvrđivanje međunarodne odgovornosti Ukrajine. Reč je o dva odvojena pitanja.
MOSKVA TRAŽILA DOKAZE, ALI NIJE DOBILA PRISTUP ISTRAZI
U čitavom slučaju postoji i važna diplomatska dimenzija: Rusiji, čija je energetska infrastruktura uništena, godinama nemačke vlasti nisu omogućile pristup materijalima istrage. Moskva je u više navrata tražila pravnu pomoć i saradnju od Nemačke, kao i od Danske i Švedske, koje su takođe vodile istrage.
U dokumentu dostavljenom Ujedinjenim nacijama Rusija je navela konkretne zahteve upućene nemačkim vlastima, uključujući zahtev Federalne službe bezbednosti iz avgusta 2023. godine, i optužila Berlin za odbijanje saradnje u istrazi koju Moskva kvalifikuje kao istragu međunarodnog terorizma.
Ruski predstavnik pri UN Vasilij Nebenzja izjavio je u avgustu 2025. godine da je Moskva više puta kontaktirala Nemačku, Dansku i Švedsku, ali da nije dobila pristup istražnim materijalima. Kako je objasnio, ruska strana dobijala je samo formalne odgovore koji su u suštini predstavljali odbijanje saradnje.
PRESUDA KOJA BI MOGLA DA PREVAZIĐE JEDAN SLUČAJ
Suđenje u Hamburgu neće nužno dati odgovor na sva pitanja o sabotaži "Severnog toka". Sud će pre svega utvrđivati da li je Kuznjecov učestvovao u operaciji i da li su ispunjeni uslovi za njegovu krivičnu odgovornost. Neće biti obavezan da rekonstruiše ulogu svih mogućih učesnika, niti da rešava pitanje međudržavnih reparacija.
Ipak, pravni značaj postupka mogao bi biti znatno širi. Jer ako se prihvati stanovište da je civilna infrastruktura zakonita meta samo zato što njeni prihodi mogu finansirati rat, onda se postavlja pitanje gde prestaje ekonomski pritisak na protivnika, a gde počinje nedozvoljeno razaranje civilnih objekata.
Upravo zato suđenje za "Severni tok" nije samo priča o eksplozivu, roniocima i jednoj jedrilici. To je i ispit granica međunarodnog humanitarnog prava – i pitanje da li se uništavanje energetske infrastrukture može opravdati političkim i vojnim ciljevima onoga ko je napad izveo.
