Poslednji potezi crnogorskih pravosudnih institucija ostavljaju sve manje prostora za optimizam da će bivši predsednik Crne Gore Milo Đukanović u dogledno vreme biti suočen sa ozbiljnim pravosudnim epilogom u predmetima koji godinama izazivaju pažnju javnosti.
Nakon što je Specijalno državno tužilaštvo zauzelo stav da je slučaj "Telekom" zastareo, iako je Vrhovni sud ranije ukazao da pitanje zastarelosti tek treba da bude konačno utvrđeno kroz odgovarajući postupak, usledila je i odluka Upravnog suda kojom je poništeno rešenje Agencije za sprečavanje korupcije da je Milo Đukanović dostavljao netačne i nepotpune izveštaje o prihodima i imovini zbog neprijavljivanja skupocenih ručnih satova, navodi "Borba".
Ovakav sled događaja dodatno učvršćuje uverenje dela javnosti da bivši predsednik države nema ozbiljnog razloga za bojazan od domaćih istražnih i pravosudnih organa, uprkos brojnim aferama i sumnjama koje su godinama bile predmet političkih rasprava i medijskih izveštaja.
Posebno je indikativan slučaj "Telekom". Dok je tužilaštvo zaključilo da je nastupila zastarelost, Vrhovni sud je prethodno ukazao da se pitanje zastarelosti ne može unapred prejudicirati, već da ono treba da bude predmet sudskog odlučivanja. Takav različit pristup dodatno otvara pitanje da li su sve pravne mogućnosti u ovom predmetu zaista iscrpljene.
Istovremeno, odluka Upravnog suda u predmetu koji se odnosi na neprijavljene luksuzne satove predstavlja još jedan primer u kojem je odluka nadležnih organa u vezi sa Đukanovićem završila u njegovu korist. Time se nastavlja niz slučajeva koji kod dela javnosti stvaraju utisak da bivši šef države uživa poseban institucionalni tretman.
Nije tajna da je gotovo tri decenije Demokratska partija socijalista, predvođena Milom Đukanovićem, imala dominantan uticaj na gotovo sve državne institucije. Zbog toga se već godinama u javnosti postavlja pitanje u kojoj meri su nosioci pravosudnih funkcija, izabrani ili napredovali u tom periodu, uspeli da se oslobode političkog nasleđa i pokažu punu institucionalnu nezavisnost.
Upravo zbog toga svaka odluka u predmetima koji se tiču bivšeg predsednika pod posebnom je lupom javnosti. Ne zbog unapred donetih presuda o njegovoj odgovornosti, već zbog potrebe da institucije uvere građane da pred zakonom zaista nema privilegovanih.
Jer, ukoliko se afere koje su decenijama opterećivale crnogorsku javnost završavaju zastarom, poništavanjem odluka ili procesnim preprekama, teško je očekivati da će poverenje građana u pravosuđe biti obnovljeno.
Naprotiv, stiče se utisak da sistem i dalje pokazuje znatno više odlučnosti kada treba procesuirati političke protivnike bivše vlasti nego kada se pred njim nađe čovek koji je gotovo tri decenije bio najmoćnija politička figura u Crnoj Gori.
Na pravosuđu je da svojim budućim odlukama pokaže da je takav utisak pogrešan. U suprotnom, svaka naredna odluka u korist Mila Đukanovića biće dočekana sa sve većom sumnjom da tranzicija institucija nakon promene vlasti nije završena i da se najteže raskida upravo sa nasleđem političkog uticaja na pravosudni sistem.
