DOGAĐAJ na planini Tari svesno ću pokušati da opišem u šaljivom tonu, mada tada dok mi se sve to događalo, nije bilo ni govora o šali, već jedino o zastrašujućem apsurdu koji se survao na moju glavu. Na Tari sam se prvi put srela sa diktaturom i videla šta je vlast.
Kako jedan događaj može da utiče na ceo nečiji život i da ga iz korena izmeni! Oko vas se sve menja, ali i vi sami. Od tog trenutka više ne možete ni na šta da utičete, vaš identitet negde nestaje, topi se, kao da propada sa zemljom koju gazite… Nikada ne mogu zaboraviti tu 1978. na planini Tari, kao ni sledeću 1979. godinu na hrvatskom brodu „Nirvana”. Oba puta sam boravila po šest dana, a sedmi već nisam mogla da izdržim.
Nikada ranije, ni posle ovih za mene teških događaja, ništa slično nisam doživela. Naša je zemlja odavno postala zemlja čuda u kojoj se može dogoditi da čovek najednom nestane kao trun… Pokušavamo da uz novu vlast i tzv. demokratiju, u grču i muci, izađemo iz mračnog tunela i izvučemo ovaj napaćeni narod. Teško je otkriti u zmijskom kolopletu koja zmija kojoj drži rep,mnogo ih se izleglo…
MOJA misteriozna priča dogodila se na planini Tari usred Srbije. Sve je počelo tako što mi je stigao poziv da u određeno vreme dođem u Dom armije na informativni razgovor. U to vreme ja sam bila supruga Miladina Šakića, političara. Dočekalo me je neko vojno lice čiji čin nisam raspoznavala, jer nisam bila upućena šta koja zvezdica na epoleti znači…Kao u „Sumnjivom licu” teče informativni razgovor. Vojno lice me odmerava, strogo i ozbiljno, ispod oka i kaže da bi trebalo da se ja uključim u program na Tari koji će za Tita biti priređen, ali, reče on, nije baš siguran da sam ja podobna ličnost za to.
Ah! Ta čuvena reč „podoban”, koja je krojila naše sudbine i odmeravala trajanje i kvalitet naših života. Gledao je u mene kao u krivca osumnjičenog za neko zlodelo. Zbunila sam se. Ako sam sumnjiva, zašto su me zvali. Tako sam zaključila da među njima postoje bar dve struje. Jedna koja me zove, druga koja je protiv. Da nisam bila supruga tadašnjeg potpredsednika grada Beograda, Miladina Šakića, ja bih već na samom startu našla neki izgovor da se izvučem i da ne odem.
Pristala sam, da mužu ne bih pravila probleme, kojih je već imao preko glave. U to vreme beogradska vlada Branka Pešića, Milana Vukosa i Miladina Šakića bila je stalno na meti i napadana je zbog svog izuzetnog uspeha u razvoju Beograda, kakav se više nije ponovio. „Na Tari treba biti šest dana”, nastavi vojno lice. „Vi treba da se pobrinete za orkestar, a o ostalom ćete biti naknadno obavešteni, ako do toga dođe.” On me odmeri ledenim izrazom lica i ja izađoh.
Opšta psihoza
U OVAKVIM prilikama visoki, stasiti ljudi, najednom postaju mali. Vidi se kako pojedinci puze u paničnom strahu bacajući nervozne poglede na gore da ih neka čizma ne pogazi, ne smrvi, kao bubu, pa da nestanu bez traga, kao da nisu ni postojali. Ta opšta psihoza nepojamne demonske moći koja je bila u rukama vlasti i koja je od ljudi pravila insekte, gliste, lignje, ovladala je Tarom kao zagušljiva magla u kojoj se ništa pred očima ne vidi, sem uznemirenih razrogačenih očiju iz kojih je zjapio panični strah.
Sa orkestrom „Romalen” i otužnim osećanjem i mojim nepogrešivim intuitivnim nemirom, voze me na Taru. Smestili su me u jednu hotelsku sobu i sutradan, oko podne, trebalo je da nastupam pred Titom i njegovom svitom. Bili su tu srpski, hrvatski i slovenački rukovodioci. Među njima Draža Marković, Tihomir Vlaškalić, šef protokola Badurina, admiral Vilović, nekoliko slovenačkih generala, Dolničar i Potočar, i drugi. Najviše je bilo policije, u uniformi i civilu. Obaveštajna, kontraobaveštajna, savezna, republička, sve do Titovog ličnog obezbećenja i šefova kabineta.
Ispred hotela „Omorika” na svakih par metara stoji vojna straža. Ne može ni muva da proleti. Sve je ozvučeno, sve se snima i komarac kako zuji. Vlada neverovatna napetost, neprirodna, neljudska. Svi su u nekoj panici, uznemireni, nervozni, svako strepi da negde ne pogreši… I trava pod nogama drhti kao u groznici. Prosto vidiš kako na uniformama zvekeću dugmad i tresu se epolete na ramenima.
OBUKLA sam svoju belu haljinu od čipke i planirala da u zakazano vreme obavim poslednji dogovor sa orkestrom „Romalen” pred izlazak na scenu, koju nam, inače, nisu dozvolili da vidimo iz bezbednosnih razloga… Sve je bilo konspirativno. Najednom su mi saopštili da su moj orkestar vratili za Beograd. Ja sam se oduzela. Kako ću onda da pevam? Šta to sad znači? Oficiru koji je bio zadužen za vezu sa izvođačima rekla sam: „Pa ja ne mogu da pevam bez orkestra.” On dreknu na mene: „Moraš da pevaš! Jesi li ti normalna?”
Iskolači oči na mene kao da će da me proguta. „Ali, kako da pevam kad nemam orkestar”, zavapih ja. „Kako znaš! Šta me se tiče! Za dva minuta ćeš kroz ova vrata da izađeš i pevaj!” On pokaza rukom i ja shvatih da mi već stojimo pred tim tajnim vratima. Gospode Bože, pomislih ja, kakvi su ovo primitivci. Kad se budu ova vrata otvorila, propašću u provaliju. Šta da radim? Bila sam izvan sebe. Tu se nađe Zahar u želji da mi pomogne.
Dovedoše na brzinu iz Doma armije neke muzičare, koji su takođe bili uznemireni jer nisu poznavali moj repertoar, a note nisam imala, jer je orkestar „Romalen”, koji su vratili kući, sve do detalja uvežbao. Sve se to odigravalo munjevitom brzinom. I nije prošlo ni dva minuta, oficir me iznenada grubo gurnu kroz ona vrata. I ja se neočekivano nađoh pred celom vrhuškom sa Titom u sredini. Ovog puta bez Jovanke.
Sedeli su za stolovima spojenim u široki polukrug, meni su noge klecale. Ipak sam nekako počela da pevam jednu romansu. Nisam ni primetila kad se orkestar Doma armije tiho ušunjao iza mojih leđa, pa sam zapevala „Ti si moje janje”, svoju pesmu, misleći kako ona može i bez orkestra da se peva. Ali, na kraju, ne znam šta mi bi, umesto „moje” izgovorila sam „ti si naše janje”, i čim sam to izustila, ja sam se oduzela od straha.
Nisam znala da li će se to protumačiti kao da ja Titu govorim da je on ovca. Pokušala sam da se izvadim:„Ako sam pogrešila, izvinite” – tako sam još gore uprskala. Draža Marković, da me izvuče, nasmeje se i prokomentariše: „Ne zaboravite da je ona glumica.” Dobila sam veliki aplauz i brzo se strmoglavila nazad kroz ona vrata…
SUTRA: PONIŽAVAJUĆI ODNOS PREMA VELIKOM VOĐI
